Prvi put u šibenskoj povisti jedan je naš čovik metnija poveći dija naških riči, šta su se u Šibeniku naveliko duperavale do prija malo vrimena (dok nije sve ošlo apjonbo) na internet, u Šibenski brevijar i u ovi digitalni libar, šta se more priko stikova davati iz ruke u ruku oli kopirati nemilice. Sad do tih svetih riči svako naše čejade more dopriti, a da se njanci ne digne iz posteje, i skroz mukti - piše u uvodu Jakovljević.

O šibenskim riječima kroz povijest kazao je 'Šibenski govor oli dijalekat, svoje simenje vuču i od nepismenih Ilira, i od starih Grka i Rimjana, i od svojih Vlaja i Morlaka ka i od Ugara, pa sve to višje i od Venecije, Turaka, Napolejona, Austrije i - u najnovije vrime - od pripametne Amerike, ma sve su one tolko prokuvane, da ih više niko furešti ne more pripoznati, jerbo su samo naške, šibenske'.

Zbrišati – uteći

Zelen – tako mi zovemo zelenje, zeleno povrće

Zelje - tako mi zovemo blitvu

Zeman – vrime; more bit i stađun

Zenzo - imenjak

Zeru - teke; zercu - tekice, malo

Zimski srbež - od dujeg nepranja, čovik se zimi počne srbiti priko nogavica oli povr jakete, a počne turati ruke i ošoto, da dosegne misto na kojen će se skroz raskrvariti; protivu te šekade nema lika, dok ne omeća i ne zagrije, pa da se čejade more isplackati ladnon vodon na kamenici, oli u maštelu, skroz pete do štumka i od štumka pa nauzgor

Zipariti - više vrimena dozivati dicu za ručak oli večeru priko obora, a kad se s ulice odazovu i dođu, dati in dvi priko gubice i nogon u guzicu

Zjakati - galamiti, zipariti brez pameti, ka navit(a) i ne znati stati, sve dok ko sa bande ne reče štoko ružno

Zobati – zobju beštije (zob) i judi (grožđe); za trganja se znalo čuti od starijih: «Ne zobji, nego riži!»

Zvirati – živčano gledati okolo

Zvizdan – kad je sunce povr glave (onda triba ili štoko metniti na glavu, ili ući u ladovinu)

Zvona moga grada – u šest i po zvoni Lovre, sve ure tuče Ivan (jedanput na prvi kvarat, dvaput na po ure, triput na tri kvarta i kolko triba na pune ure), pa Jakov kad su mise, pa Ana i Nediljica kad su sprovodi (ali za zvona na grobjima se reče da ne zvonu nego brecaju), pa Nikola na Nikolu, Dumenik na Dumenika, Križ na svoj dan, Gospa vanka grada kad slavi za misu oli breca kad je sprovod nježina župljana, oli na zdravomariju ujutro, u šestipo, vaik po minute poslin svetog Frane (!), i tako kroz cilu Božju godinu, dok ih čovik čuje i dok mu ne odzvoni; i kako u ovi tren ne zapivati s Vicon: «Zvonila su za vinčanja, za trabakul koji tone, zvonila su, zvonila su, za gromače i balkone...»

Zvraćati se – od velike skroloze ne viditi ništa naprid, nego se vaik tilon zvraćati unazad, a još više moždanima i sićanjen, i sve pomišati, lancune i postole, žive i mrtve, jučer i sutra

Zvrčajke - čegrtaljke, dičja igračka koja je živcirala starije, a bila važan crkveni inštrument; u Cvitnu su nediju crkvena zvona bila zavezana; umisto zvona po župi su odali momci s velikon crkvenon, a uz njih mularija s malin ručnin zvrčajkama, i najavjivali obred: “Ajte vi judi i žene u Gospe van grada na Gospin plač!”; i onda bi zvrčali velikon zvrčajkon koju su dva jača nosili ka traje, a treći sa strane vrtija maniku.